Ne dopusti da stare patnje stanu na put srećnim promenama

Astropsihologija

Astropsihologija

Teta integracija i SSI

Teta integracija i SSI

Blog

Blog

Top tema

ASTROPSIHOLOGIJA SVAKODNEVICE: Koja je tvoja priroda? Prava priroda čoveka često se meša sa karakterom, temperamentom i obrascima ponašanja koje je tokom života naučio da koristi kako bi se prilagodio svetu. * Naizgled prosto, svakodnevno pitanje. Mnogi se zamisle kada im ga neko postavi , a oni koji ga postavljaju najčešće misle na temperament, odnosno karakter. Ali da li je odgovor na ovo pitanje tako jednostavan kao što je i pitanje formulisano? U pitanju je ključna reč – priroda. Ako je, dakle, reč o prirodi, onda bi trebalo da govorimo o nečemu što nije nastalo čovekovim delovanjem. Baš tako, delovanjem. Ovo nije ni priča o karakteru. Nije nam cilj ni da učimo astrologiju, odnosno astropsihologiju, ali one će nam pomoći da odgovorimo na početno pitanje: Koja je tvoja, odnosno, ako se pitate sami, koja je moja – PRIRODA? Pošto prirodu ne stvara čovek, a mi smo sami po sebi priroda, onda ni mi ne učestvujemo u stvaranju nas samih, zar ne? Ali nije stvar u tome ko je tvorac. Nećemo tim pravcem. Da li je ono što nazivamo karakterom naša prava priroda? Svojevremeno mi je jedan kolega, kada sam odlazio iz jedne firme, rekao: „Znaš, nemoj mi zameriti što ću ti ovo reći…, ali ja sam mislio da si ti neki pogan čovek.“ Zastao sam, nasmejao se u čudu zbog njegove pitome iskrenosti i pitao ga: „A što?!“ „Pa, ne znam da li se sećaš kada si se jednom izvikao preko telefona na nekoga! Svi su te čuli! Bilo je strašno!“ Setio sam se. I jeste bilo strašno. Moram da priznam, bez namere da umanjim utisak kolege, da je postojala bar jedna osoba kojoj se moj „nastup“ dopao, verovatno misleći da na taj način demonstriram neku autoritarnost, čvrstu ruku ili šta već. Ali mnogi su verovatno pomislili: „Ovaj ili je lud ili mu nešto fali“, i tome slično. Onda se posle izvesnog vremena, mog, da tako kažem, neeksponiranja, dogodila situacija da me dotični kolega kroz posao malo bolje upozna i zaključi da nisam baš tako pogan, i malo kasnije – da uopšte nisam pogan… Ali, što se mene tiče, ostalo je „ali“. I sada je pravo pitanje: koja je moja priroda, gledano kroz reaktivnost? Da li sam ja nezadovoljan, grub, prek čovek ili čovek kratkog fitilja? Ne moramo uvek da navodimo primer reaktivnosti. Može to da bude i potpuna pasivnost ili odsustvo. Sigurno imate nekoga u okruženju ko radije ćuti, povlači se, ne buni se nikad, ali izbegava da komunicira, sve odobrava itd. Da li je to neki dobrica? Neki mekušac? Ljiga, nit smrdi, nit miriše…? To su sve atributi koje ljudi koriste u svakodnevnom govoru da bi opisali nekoga, naročito nekoga ko je zatvoren i ne otkriva previše o sebi. Da li sam upravo opisao prirode nekih ljudi? Ili, još preciznije: da li po prirodi možemo biti pogani, ljigavi, agresivni, namćori, izgubljeni slučajevi, padavičari i šta još iz bogatog arsenala svakodnevice? Psihološko tumačenje Baveći se godinama astrologijom i postepenim prelaženjem u astropsihologiju, kada sam se, nekim prirodnim tokom, zainteresovao za istraživanje ljudske prirode, radio sam sa velikim brojem ljudi. U početku su se pitanja mojih klijenata svodila na ono: „Kada će biti ovo? Šta da radim? Da li da…? Kad bi bilo najbolje? Da li će ovo? Da li će ono?“ Onda se, praćenjem astroloških dešavanja, posle protoka određenog vremena nametalo pitanje: „A što se ovo nije desilo kada je, po svim proračunima, trebalo da bude tako i tako?“ Zašto se neke stvari ne materijalizuju kada sve upućuje na to? Za one koji svoj život provode manje-više na istoj relaciji ili između zidova, odgovor je bio mnogo lakši: zato što ne daju priliku životu da se dešava. Na primer, kako da se udaš kada ne viđaš ljude, zar ne? Odnosno, kada propuštaš prilike. Ali, u početku je teže bilo odgovoriti onima koji se suočavaju sa prilikama, izazovima, koji se izlažu i doživljavaju fijasko za fijaskom, razočaranja i tome slično… Ako se, na primer, neko savršeno pripremio za poslovni razgovor, ima sve odlične reference, a posao se ipak dodeli nekome drugom, da li bi se zadovoljo komentarom: „Nije bio trenutak!“ Ja kažem: Ma važi. Ili, narodski: Šio mi ga Đura! Šta znači „nije trenutak“? Šta znači „ko zna zašto je to dobro“? Ovo drugo ima smisla, jer ako ne potoneš u razočaranje, daćeš sebi šansu da se uveriš da su putevi Gospodnji zaista čudesni. Ali za to ti je potrebna unutrašnja vodilja u životu i stabilna kičma (Jupiter i Saturn). Ali, svakako treba da uložiš nešto još da bi dobio. A šta je to što treba uložiti da biste izašli na put koji priželjkujete? I sada, u tom međuprostoru između trenutnog iskustva – neću da kažem neuspeha, jer je to ipak merilo uma, nego, na primer, nerealizacije i potencijalnog novog razočaranja ili uspeha – može da dođe do izražaja, i svakako dolazi do izražaja, ono što nosimo u sebi: tuga, strah, blokada, optimizam, nada, ambicija, borbenost, upornost… Kombinacija svega toga pokazaće kakav je karakter u pitanju, ali još nismo došli do odgovora da li je to priroda dotičnog čoveka. Ono što je pravo pitanje jeste: zašto se sve to događa? I kada se sve to tako događa, zašto reagujemo tako kako reagujemo? Neko će, ako bude odbijen, zaplakati, poželeti da sve porazbija, da odluta negde i povuče se od spoljnog sveta, da se opije ili da kaže: „Dobro, biće još prilika“, ali da stisne vilicu i nekako se kiselo osmehne i nastavi dalje, suštinski grčevito i ponekad, što bi se reklo, iz inata. (A moram da priznam da je inat dobra tema i da ću se baviti i inatom.) Sigurno su retki oni koji će reći: „Ma dobro, idemo dalje“, bez reakcije, bez emocije, bez projekcija i dodatnih priča, interpretacija: bilo i prošlo. Kako nastaje ono što nazivamo svojom prirodom? Ono što je istina jeste da uvek reagujemo na spoljne nadražaje onako kako smo naučili i vremenom „skockali“ da takva reakcija u datom trenutku bude najbolja za nas, ma kako ona delovala asocijalno, kao, na primer, pomenuto deranje na sav glas unutar firme, čemu sam nekada bio svedok. Ali, mnogi ljudi znaju da se kroz reaktivnost zapravo demonstrira erupcija potisnutog besa i nemoći koja se ispod njega krije. A kada bismo svakog pojedinačnog čoveka analizirali uz relevantne činjenice došli bismo i do rana… ko zna kakvih. Da, svi smo ranjivi i svi imamo rane, nanete ponekad i najbanalnijim oruđima, kao što je jedan ljudski mig kapkom. Bukvalno je tako! Ovakve spoznaje pomažu nam da razumemo sopstvenu motivaciju i motivaciju drugih, ali, napominjem: razumevanje nam otvara svest, mada nam ne dopušta da opravdavamo ono što drugi čine već nam daje mogućnost da se nekih ljudi klonimo, da neke situacije izbegavamo, jer mi smo ti koji možemo da se promenimo, druge ne možemo. Mi uvek možemo da se menjamo, ali, priznajem, potrebno je vreme i sve ono što ide uz to… Šta astropsihologija govori o našoj prirodi? I sve se to odlično vidi u natalnoj karti. Rane i, što bi rekli ljudi, „mane“. Ali mane zvuče malo preteško, bar za nekoga. Još teža reč je – falinka. Ali tačno je kada se kaže da nekome nešto fali, samo što nismo mi ti koji treba da prosuđujemo, jer poenta svakog rada i traganja za sopstvenom prirodom vodi preko onog što nam fali. Kada nekome nešto fali, on ponekad ne bira načine da popuni praznine, a ponekad, Boga mi, i izabere valjan način da to što fali pronađe ne plašeći se praznine. Pogledajte gde vam je Mesec u natalnoj karti, kako ste se adaptirali na život od malih nogu, a proučite i Saturn, koji će vam pokazati kako ste tu adaptaciju organizovali i kako ste uspostavili život i odnos sa spoljnim svetom da biste preživeli. Mesec je najranjiviji deo natalne karte i u tom smislu primaran – neću reći najvažniji. Zatim i osa četvrta kuća i MC, odnosno njihovi vladari, kao i sve što je predstavljeno Rakom, jer Mesec dolazi na određeno mesto u karti upravo iz Raka. Taj princip je isti za sve planete. Ali ako vam je Mesec, na primer, u Jarcu, onda život za vas od malih nogu može biti jedan neverovatan izazov, počev od vašeg iskustva majke, koja, koliko god bila dobra i pitoma, za vas možda nikada neće biti dovoljno dobra i prijemčiva, već, naprotiv, izuzetno zahtevna, kojoj ćete vi pre ili kasnije doskočiti tako što ćete pre ili kasnije biti spremni na sve, jer „vi morate i vi to uvek možete“. Pa ako je Saturn otišao u senku Sunca u Ovnu, onda, na primer, ali nužno ne mora da bude tako, bićete prilično svojeglavi, ponekad do takozvane „nedotupavnosti“, dokazujući još više da možete, srljajući i lomeći se da biste na kraju u sopstvenim očima ispali dovoljno dobri, ali zapravo uvek onoliko koliko je to, još po vašem sudu iz najranijeg detinjstva, od vas očekivala vaša majka. Kako razlikovati svoju prirodu od naučenog ponašanja? I tako se onda vozate i kroz život: zahtevni šefovi, distantni i rezervisani, vi se stalno dokazujete, nikada dovoljno. Vi, na primer, nižete uspehe, sve vreme ste jako surovi i zahtevni prema sebi, nesvesni da ste vi davno postavili takve standarde, a šefa kritikujete jer je on zahtevan i stalno kritikuje vas i tako dalje, i tako dalje. I da li je to vaša priroda? Da li je to zaista vaša priroda: tvrdoglav/tvrdoglava, ambiciozan/ambiciozna, strog/stroga…? I zamislite samo: posle nekog vremena dolazite na tako željenu poziciju, gde od drugih očekujete da rade 12 sati, šest puta nedeljno, da vam se klanjaju i ko zna šta još? „S kojim pravom?“ reći će neko. Oni koji pristaju na to ne rade to slučajno – naprotiv, a oni koji ne pristaju ili gunđaju ostaju tu ili odlaze. A mnogi će za novoustanovljenog šefa reći: „E, konačno je pokazao/pokazala pravo lice!“ To bi bilo možda isto što i „prava priroda“, ali da li je to baš tako? Šta ako je ta prava priroda samo ono što je naučeno od malih nogu? Šta ako taj Mesec u Jarcu i taj Saturn sa Suncem u Ovnu mogu imati i drugačiju simboliku od one koja je, nažalost, najčešća? Sigurno ste od astrologa imali priliku da čujete za takozvane niže i više tipove. Pa tu se negde, među tom uslovno krutom podelom, i krije put ka otkriću istine o našoj pravoj prirodi. Tu je priča o ljubavi i blagosti koja ne mora da se zasluži, za koju ne treba krvariti; o odgovornosti koja podrazumeva pre svega razumevanje i prihvatanje; i o hrabrosti da se od ranjivosti napravi moć koja sve vidi i oseća, ali ume da zauzme stav i kaže „ne“, tako da ne povredi i sebe i druge, i da se s brigom i pažnjom odnosi prema svakome, ne gledajući ga kao nižeg ili višeg od sebe. Tako se onda otkriva i prirodan talenat, ili ono što se odvajkada naziva onim za šta nas je Bog stvorio. I tako dođosmo i do onog koji zaista stvara, a da to nisu mama i tata - ali bez njih opet - ništa. I kada u sebi fino posložimo i mamu i tatu, bićemo sebi najbolji i otac i majka, i tek onda možemo govoriti da smo se približili Bogu, koji se zapravo nikada i ne udaljava, šta više, i ne spušta pogled sa nas. A šta mi radimo za to vreme? Jer možda prava priroda nije ono što smo najviše vežbali kroz život. Možda nije ni ono u čemu smo postali najjači. Možda se naša prava priroda počinje pokazivati tek onda kada više ne moramo neprestano da budemo ono što smo nekada morali da budemo.

ASTROPSIHOLOGIJA SVAKODNEVICE: Koja je tvoja priroda?

Najnovije sa bloga

Nepodnošljiva praznina postojanja

4. septembar 2026.

Astropsihologija svakodnevice: Nepodnošljiva praznina postojanja

najveći strah

25. avgust 2026.

ASTROPSIHOLOGIJA SVAKODNEVICE: Šta tvoj najveći strah govori o tebi

Zadržavanje

21. avgust 2026.

ASTROPSIHOLOGIJA SVAKODNEVICE: Vreme između pomračenja Sunca i Meseca — šta pokušavamo da zadržimo?

Kontakt

Vajber: +381 69 5775979
E-mail: info@promenise.rs