Deo drugi: Neptun u Ovnu – Biće ono što biti ne može

Neptun je pre petnaestak godina ušao u znak Riba, svoje sedište u kojem neprikosnoveno vlada, a poslednjih godina i čitavim ovozemaljskim „univerzumom“ kao najjača planeta od čijeg „maglovitog“ uticaja videsmo ili ne videsmo svašta.

Da li je ovozemaljski svet iluzija ili ne — tu smo da bismo nešto shvatili i, naučimo li da se zapitamo, dođemo do odgovora. Ali, da se vratimo među one planinske oblake u koje je zajezdio junak naše pripovesti i kome se, među tim oblacima ukazala magla kao njihovo zemaljsko čedo.

*

Dakle, Slave je krenuo na planinskoj jezero da diše, da pije izvorsku vodu, da šeta i upija mirise sa proplanaka. Očekivao je Sunce još prvog dana, ali Sunca ugledao nije. Nije voleo da vozi po magli (a ko to i voli), već je magla vozila njega i tako… Sve do prve noći.

Oštar planinski vazduh natopljen vlagom od kišice bio je k’o melem za umorno telo. Slave je utonuo u san s prvim dubokim uzdahom u postelji.

Nije mogao da veruje kako je prijatno spavati na planini i to kraj otvorenog prozora. Vazduh ga miluje, on se smejulji i čudi nad čudom koje mu se pričinjava.

„Ma ne pričinjava se?!“

Trlja on oči i u susednom dvorištu, zaraslom u nekošenu travu, čuje zveketanje. Magla se uveliko spustila, ali on ne razabira da li je već svanulo ili je tek zora.

„Ma… Još je rano…“

Zveketanje se preobražava u zveckanje, da li nekog ima u blizini nemoguće je opaziti, ali u vazduhu se prisustvo oseća. Slave korača oskudno odeven, pita se šta li uopšte traži u ovom potpunom „nevremenu“, mada nastavlja da se spušta zemljanim putem ne bi li razabrao o kakvom se zveckanju radi. I baš na krivini, gde se zemljani put strmo spušta ka obližnjem asfaltnom putu, svedoči prizoru od kojeg mu, tako se bar činilo, noge tonu u zemlju i on postaje sve manji i manji dok naposletku ne oseti da se trese i da mu studen probija kosti.

Magla se malo proredila, kao da i ona nešto traži – taman toliko da je Slave mogao da osmotri situaciju pred sobom. A dok ju je gledao do gledanja mu ipak bilo nije.

Dva vojnika naoružana do zuba gledali su se kao da se razbuđuju, pa se u jednom trenutku sudariše i bez reči se okretoše nastavljajući svaki svojim putem. Posle nekoliko sekundi asfaltnim putem protrča još jedan vojnik, ali unezveren i razdrljen, kao da je upravo iskočio iz postelje i utekao od nepoznate potere.

Slave se pribra, oseti konačno da čvrsto stoji na zemlji pa se brže bolje okrete ka kući u kojoj je odseo. Ali na livadi iznad kuće, nekih stotinak metara uzbrdo uprkos magluštini jasno prepoznade nekoliko vojnika koji se šunjaju puzeći kroz travu. Ulete Slave u kuću zadihan i teško gucnu od bola u grlu. Otrča do svoje terase i ponovo ugleda u onu livadu. Od vojnika više ne bi ni traga, al’ kako je kuća bila na visokom brdu tako mu se i pogled pružao unaokolo te on sasvim jasno vide vojsku koja više bavulja brdima i livadama nego što nešto, što bi se reklo, konkretno vojnički radi.

Magla je i dalje šarala tamo-amo, ali vojnici su delovali sasvim izgubljeni, bez jasnog pravca i cilja.

Slave ne poverova u njihovu „izgubljenost“ već se dodatno obuče i istrča do kola. Ulete, ubaci ključ, al’ se doseti da bi zvuk motora mogao da privuče vojnike, pa zastade i udahnu.

„Ja sam u kolima…“

Uvrte usnama i okrete ključ, pa da bi ispravio automobil i sa parkinga izašao na onaj zemljani put prvo okrete menjač u rikverc, ali od magle nije mogao da vidi ivicu ispod koje je bio iskopan dubok usek od susednog dvorišta. Zaustavio se u sekundi i zadihan zakašljao.

Noć bi mrkla i gusta, k’o pećinski mrak. Slavetovo srce junački je dobovalo do svanuća.

I prvo što je ugledao kada se protegao na terasi bila je magla koja se u tren oka razredila pa mu se učinilo da se to diže pozorišna zavesa dok on unezveren trlja oči. Poče jezero da se promalja na sceni a najjači Sunčev zrak da zavodi virtuoznu maglu. Osmatrajući omamljujući zagrljaj nadzemaljskog para Slave zaneme. Lepota bi natprirodno prirodna.

I nedugo posle toga grunu kiša, al’ lepota ne iščili, već ona zavede junačko srce.

I tu lepotu više ništa ne nadmaši.

I sevalo je, udaralo, lupalo, al’ sve bi natprirodno a sasvim prirodno lepo i jasno.

I vazdan još trica izbi u samo jednom danu, ali i dalje sve bi lepo.

Slave više nije bio onaj čangrizavi, urbani Slavko ili kako se već zvao.

Ponovo je magla počela da vrcka i kako ustuknu pred naletom Sunca tako i jezero buknu svojim plavetnilom oivičenim smaragdnim susedima. Pa se ponovo magla, sad se činilo ofanzivno, udružena sa oblacima, spustila na jezero i taj zanosni ples odigrala kao da se takmiči sa Sunčevim zracima koji onako ispresecani izgledaše nad vodom kao da lelujaju.

I opet red kiše, red ovog, red onog, i svako je tako imao svoj red bez nereda.

Sve je bilo na svom mestu.

Gde li su se deli oni zalutali vojnici, to tek, Slave nije mogao da pretpostavi. Samo da siroti nisu upali u jezero? Ne, ne…

*

Šta će se događati u svetu i da li je neminovan dolazak nekog novog doba?

Da li je to u svačijem pojedinačnom životu toliko bitno, ako to novo doba nije u stanju da u sebi oseti i osvesti? Da li sa povratkom Neptuna u carstvo koje je on stvorio (jer mit kaže da je baš Posejdon otac zlatorunog krilatog ovna) možemo da kročimo putem svojih snova i njihovoj materijalizaciji? Da li zapravo uopšte znamo ko smo i da li su sve dosadašnje uloge koje smo prilježno obavljali izgubile smisao koji nam je davao razloga za život?

Nije lako odbaciti ono što nam je davalo smisla, pa čak i ako smo svakodnevno doživljavali teror najstrašniji. Ali, telo će pre ili kasnije ozbiljno upozoriti. Bolest će biti neminovna, i ko to razume – isceljujuća i prevratnička.

„Lično umesto mundanog“, rekao sam nedavno jednom gospodinu.

Radite na sebi da biste dorasli energijama koje dolaze i donose svetske događaje. Pustite mundano, radite na ličnom da biste dorasli i razumeli mundano. Mnoge se stvari upravo dešavaju. Dobro i zlo je na ovom nivou relativno. Radite na  ličnom da biste prepoznali i prihvatili dobro. Možda baš i nije sve tako zlo što vam se sa sadašnjeg nivoa gledišta čini tako. Suočavajte se sa istinom u sebi i posle nekog vremena svet oko vas neće biti ni nalik pređašnjem.