Sudbina – deo prvi: Presuda

Prvi put sam za sudbinu čuo od babe. Pokoj joj duši.

„Šta ćeš, sudbina… E, sudbina pusta…“, ponavljala je s vremena na vreme, a povoda je, shvatao sam mnogo kasnije, nebrojano bilo.

Kako onda i ne bih zapamtio tu reč, isprva, meni razigranom detetu nebitnu i sasvim suvoparnu, a onda, od povoda do povoda sve življu i teskobniju, pa na posletku i zlokobniju; аli, ipak po mnogo čemu stranu i daleku.

Daleko je bila sudbina za dečju predstavu stvarnosti. Naizgled, isuviše daleko za jedno skromno iskustvo i postojanje nesvesno onoga po čemu je ona nadaleko poznata.

Sudbina. Mnogo godina kasnije respektovana sa strahopoštovanjem kao posledica jedne ustaljene regresije; zapravo posledice represije, jednog samoubilačkog pada koji neminovno vodi logičnom ishodištu. Jer, takva je sudbina.

I baš u tom njenom imenu koje, kako bi rekao jedan pametan čovek, zvuči sasvim filozofično da bi se samo olako izgovaralo: SUD – BI – NA; možda leži deo odgonetke na zadatost koja nam je svima ostavljena u amanet. Biće da je zasedao neki sud (bio je sud, tamo negde) i presudu doneo. A presuda sama po sebi retko je oslobađajuća. Tako se odvajkad govorilo.

I tu težinu presude nosi ta sasvim „otežala“ reč. I tu se negde nalazi sasvim prosta veza – sa onim što smo slušali, videli, osetili i u šta smo na koncu – poverovali.

Jednostavno, poverovali – u sudbinu. Verujemo; U sve i svašta, i da nešto jeste, i da nešto nije i kako bi drugačije da te vere nema. Kako bi živeli, da li bi preživeli?

Ali verovanje u sudbinu kao da ne može da se izbegne. Čini mi se da je kao njiva koja dobro rađa, ili što bi rekla moja baba, kao kalem na koji se sve prima. A kakva je setva, takva je i žetva, ili možda ima nešto u tom međuprostoru oivičenom vremenom koje je večno.

No, obično je to loše, jer i presude su, obično „lose“: neke su lakše, neke teže, al’ retko koja ima prizvuk slobode. A sloboda? Šta li je tek sloboda? Isprva ideal, pa cilj, jer mislili smo da smo rođeni slobodni, da nam je sloboda data. Mnogi i misle da su slobodni.

A možda je sloboda i data, samo ne znamo da je uzmemo ili, rekli bi, ne znamo da se izvučemo iz kolopleta koji se sudbinom zove. I šta je ona zapravo?

Da li je ona samo jedan skup, koncept, plan (ali čiji plan)…? Može li se planirati, ko planira, upravlja?

Koliko samo pitanja?

NASTAVLJA SE…