Nije ljubav ako bez nje misliš da ne postojiš

Emocionalna zavisnost ne počinje u odnosu sa drugom osobom. Počinje u odnosu koji imamo prema sopstvenoj sigurnosti i identitetu.

*

Na pomen emocionalne zavisnosti možda ćemo prvo pomisliti na odnos sa nekom drugom osobom, ali emocionalna zavisnost počinje, traje i razvija se upravo na onom mestu sa kojeg mi i ulazimo u odnos sa celim spoljnim svetom. To je pre svega zavisnost od onoga što smo mi u sebi stvorili. Ali, krenimo redom.

Šta je emocionalna zavisnost

Emocionalna zavisnost je uglavnom stalni pratilac našeg postojanja dok je ne osvestimo, a za to je potrebno iskustvo i prepoznavanje mnogih aspekata tog iskustva.

„Danas sam ponovo ostala bez novca koji sam planirala da uštedim. Dokle više?! Taman kad pomislim da stajem na noge, dogodi se nešto nepredviđeno!“

Zvuči poznato! Ali, kakve veze ovo ima sa emocionalnom zavisnošću! Eh, ima i to najdirektnije. I sad bi se tu mogli, uslovno rečeno „upecati“ na rad sa novcem, vrednošću. Nema u tome ništa loše, ali šta ako i posle toliko rada na izobilju, materijalizaciji ovoga, onoga, i dalje „tapkate u mestu“.

Preko osećaja „tapkanja u mestu“ dolazimo do ključnih osećaja i priče o emotivnoj zavisnosti. Emotivna zavisnost je nešto mnogo važno i što u svom postojanju upravo uključuje emotivni spektar onoga što zovemo stvoreni ili stečeni identitet.

Ona nije ono što se obično zove vezanošću, zapravo jeste vezanost, ali vezanost za stanje postojanja bez kojeg ne možemo da funkcionišemo u ovom svetu. Drugim rečima, to je emotivna konekcija sa onim što za nas predstavlja SIGURNOST. A bez osećaja sigurnosti nema ni života.

Druga je tema šta je za svakog ponaosob sigurnost i što vrlo često ona u svom izvitoperenom obliku nastaje iz iskustva koje se naziva trauma. Mada i sama trauma može da bude shvaćena višeznačno.

Kako nastaje emocionalna zavisnost

Dođosmo preko uvoda u emocionalnu zavisnost do trauma, a možda je još tačnije ako dođemo do iskustva koje nas povezuje sa nastajanjem emocionalne zavisnosti. Jer sada je pravi trenutak da se vratimo na citat s početka priče.

Krenuli smo od prevelikog novčanog troška!

„Šta kako se osećam?! Pa potpuno slomljeno i besno. Ljuta sam na sve, ljuta sam ne sebe jer ne mogu da se pomerim. Sad bih nekog opsovala. Gde ja živim, sa kim živim…“

Ovo je sada već dublji nivo priče o novcu koji otkriva i nezadovoljstvo. Ali smo još na nekoliko koraka od emotivne zavisnosti.

Kakve veze bes, koji postaje dominantna emocija u ovom iskustvu, ima veze sa nastajanjem emocionalne zavisnosti. I na koga je u stvari ova žena ljuta?

Bes postaje jedna vrsta konstante u ponašanju ove osobe, jer nisu samo novčane situacije one koje su kod nje pokretale aktivaciju ljutnje, već bilo koja druga frustracija. Ali, kad god bi bila na pragu stabilnog stanja, nastajala bi neka vrsta realnog kurcšlusa.

Određeno iskustvo, nekada i traumatsko, može biti okidač za preispitivanje onoga što jeste sigurnost. Naročito ako ta sigurnost bude narušena iznenada. Kako se onda branimo i kako gradimo sigurnost po „meri neprijatnog iskustva“: kontrolom, agresijom, povlačenjem, žrtvovanjem, poturanjem leđa, ugađanjem…“. Jer takav „izlaz“ postaje garant sigurnosti (ovde može slobodno da se doda KAKVE TAKVE SIGURNOSTI, ali je sigurnost, život ima neki smisao).

„Nikada više“, „jednom sam se opekao/la“, „sad sam to i to…“, vrlo poznate konstatacije na koje se kaleme verovanja o životu koja onda kasnije donose i realne „nezgodacije“, ali su nezgodacije garant stanja postojanja u koje smo se uverili da je sigurno. Logično zar ne iako ne zvuči logično da neko hoće da živi bolje, ali to ne uspeva zbog „spoljašnjih okolnosti“.

Ovakva iskustva se uglavnom povezuju sa odrastanjem u porodici, u pristajanju na sve i svašta radi opstanka. Tako nastaju obrasci vezivanja koje kasnije ponavljamo. Ali vezujemo se za ono što nam daje sigurnost: za identitet žrtve, borca za pravdu, spasioca, zaštitnika, dobrog deteta, namćora i za sve emocije koje su sa tim identitetom povezane. I tako i dolazimo do emocionalne zavisnosti.

Kako prepoznati emocionalnu zavisnost

Jer, žena s početka price, zapravo ima paničan strah od gubitka imovine – generalno. Nebitno je odakle je to, svakako nije njeno, niti može biti njeno autentično.

„Kada bih imala milion dolara?… Hm… Nema šanse… Ma idi! Utroljala bih se!“ Itd, itd

Ali, dići ruku protiv sistema, protiv šefova, to je mnogo lakše i zapravo ima smisla jer joj daje smisao. Daje joj osećaj da se bori, jer šta bi bez te borbe bila. Ako bi se naljutila na oca i majku koji su je učili da crnči, ćuti itd, itd, šta bi se onda dogodilo iako je realno i na njih ljuta. Samo to ne želi da prizna – svesno naravno.

Ili, još gore: valjda mi je takva sudbina: I jeste, ako se takav model življenja prihvati kao svoj.

I onda sledi podizanje praga tolerancije i dalje poniranje u gubitak sebe, a ne imovine, od čega se toliko dotična osoba plaši.

Gubitak imovine jeste realna trauma, ali u ovom slučaju konkretno ne njena, nego predačka, ali taj gubitak kreira model ponašanja gde ništa nije sigurno, gde vlada apsolutno nepoverenje prema svetu oko sebe i gde, da bi se preživelo”, čovek ne može da se osloni ni na sopstvene snage kako se to popularno kaže. Jer, doći ćemo, do toga da je dotična osoba kroz život izneverila i samu sebe, što je, najtraumatičnije iskustvo izdaje – SAMOIZDAJA.

Zato ljudi često imaju problem sa postavljanjem granica.

Zašto ostajemo u odnosima koji nas uništavaju

No, bez sigurnosti nema života. I zbog sigurnosti često biramo iste ljude jer nesvesno biramo poznat osećaj koji nam uliva sigurnost.

„Ko sam ja bez besa“.

Odlično, dobićeš besa koliko hoćeš i eto ti odnosa kojim dominiraju nesporazumi i svađe.

„Nema života dok se ne zapne“.

Odlično, eto ti zapinjanja i crnčenja i naravno frustracija koliko hoćeš. Ko potiskuje bes, tek je nadrljao, ali u ispoljavanju verbalne ili fizičke agresije, svakako nije rešenje.

Ali, u svim tim frustracijama i izlivima nezadovoljstva (ko voli astropsihologiju neka istraži poziciju svog Meseca u natalnoj karti) sigurnost je ta koja dominira kao jedina i isključiva dominantna vodilja. Kada ima sigurnosti (pa bilo to i svakodnevno zlostavljanje) ima i smisla. Zvuči vrlo neprijatno, ali tako prosto svemir funkcioniše. To je prirodni, a ne ljudski zakon, koliko god se to kosilo sa moralom, pravom…

Ovde se radi o skrivenim unutrašnjim mehanizmima koji se ne mogu tek tako čoveku oduzeti niti on može biti nateran da bude srećan: Jer jednostavno ne želi, ne zato što mu „nešto fali“, nego zato što bi izgubio tlo pod nogama. Zato je i na ovom primeru jasno koliko bi osuđivanje, mešanje u tuđe stvari i slično bilo opasno.

Kako izaći iz emocionalne zavisnosti

Ali, ako osvestimo, ako dođemo do te ključne tačke oko koje se sve vrti, a to je iskrivljena tema sigurnosti i prvog nivoa straha koji je prekriva, onda smo na dobrom putu rasvetljavamo naše emocionalne zavisnosti i identiteta koji je sa njom nastao.

Borac za pravdu će se naći u čudu i možda neće ni dozvoliti da ide dublje od toga, jer borba, a ne pravda, obezbeđuju sigurnost i smisao. Ali, to je ljudsko shvatanje pravde ma koliko realna situacija ukazivala na postojanje nepravde (najtačniji pojam bio bi stanje, a ne nepravda).

U krajnjoj liniji telo je to koje trpi, ali koje sve vreme signalizira dokle smo stigli. Ako nam je mio „novootkriveni“ identitet, možda napravimo alternativu i zaglavimo se u beskonačnim preispitivanjima. To će se svesti na smišljanje i obrazlaganje naizgled suvislih izgovora. Ali, telo ne može da laže. Ni telo, ni nervni sistem.

Telo često reaguje kroz bes, paniku ili stalno preispitivanje. Ali, nekom dođe trenutak kada to dojadi i kada pred ogledalom ne može više da podnese stari lik. Tada u tom istrošenom liku počnemo da uviđamo šta je nepravda i da svlačenje do gole kože nije popularno, ali je neminovno.

Emocionalna zavisnost nije glad za drugom osobom — nego glad za osećajem da bez nje ipak postojimo.

To vodi ka suočavanju sa samoizdajom, ali i povratku u davno potisnutu autentičnost. I onda se otvara kapija ljubavi, koja ne bi trebalo da bude mesto na kojem nestajemo da bismo bili prihvaćeni. Jer, tada konačno prihvatamo, prvog i osnovnog – sebe.

Ako se prepoznaješ u ovome, možda nije vreme da tražiš novu ljubav — nego sebe.

Astrološke konsultacije i analize, teta integraciju ili simboličku somatsku integraciju (SSI), možete zakazati preko Vajbera na broj +381695775979, preko imejl adrese info@promenise.rs ili preko mojih stranica na Fejsbuku, Instagramu, TikToku i Jutjubu.