Zašto stalno preispitujem sebe (i kada to postaje problem)

Preispitivanje može da vodi ka rastu — ali i ka iscrpljivanju. Granica između ta dva nije u pitanju, već u osećaju sigurnosti.

*

Dobro je kada se preispitujemo, ali nije dobro ako to postane svakodnevna navika koja vremenom počne da jede i samu sebe. Nije dobro ako preispitivanja nema, ali i za prvu i za drugu krajnost uvek postoji razlog.

Zašto stalno preispitujem sebe pitanje je koje često krije dublji osećaj nesigurnosti.

Zašto se preispitujemo

Preispitivanje je uvek povezano sa posledicom činjenja ili nečinjenja (mada mu to dođe na isto, jer i odsustvo akcije znači akciju okrenutu ka unutra). Tačnije, povezano je sa sumnjom u validnost ishoda koji je napravljen.

Zašto sumnja može da se javi? Upravo zbog pomenute posledice koja, za onog koji je nešto učinio, može da bude — sa njegove tačke gledišta — ili valjana ili ne.

Ne ulazimo na teren morala, iako je ovo najdirektnije povezano sa moralnim zakonom u nama, ali u ovoj temi naglasak je na psihičkim procesima koji dovode do pojave sumnje.

Drugim rečima, neko tek na osnovu određene posledice može da se zapita da li je to bilo ispravno ili ne. Neko se neće zapitati iz dva razloga: zato što u vlastiti postupak ne sumnja ili zato što posledica (i tu sada stupa moral na scenu) nije društveno prihvatljiva, ali ta osoba ima neku vrstu specifičnog odnosa sa spoljnim svetom (namerno ne kažem problem, jer ovde nije reč o osudama).

Možda je neko uradio nešto što nije prihvatljivo, ali prividno prelaženje preko toga ne znači da se u nekom trenutku neće preispitati.

Sada mi na pamet pada Andrićeva pripovetka „Put Alije Đerzeleza“, gde on prikazuje složene psihičke procese glavnog junaka kojeg, kroz sećanja, mori savest i još mnogo toga.

Dakle, preispitujemo se zato što sumnjamo u validnost onoga što smo uradili.

Zašto sumnjamo u vrednost vlastitih postupaka

To je još interesantnije pitanje.

Čemu sumnja? Sumnja sama po sebi uopšte nije loša. Sumnja je fascinantna jer otvara put spoznaji, omogućava dolaženje do odgovora na mnoga pitanja. Ona vodi ka filozofiji i istini.

Ali sumnja u vlastite postupke ima dve strane:

• Prvo, omogućava proveru — proveru da li je nešto bilo ispravno. Ako se na tome završi, donosi mir i balans.
• Drugo, otvara Pandorinu kutiju vlastite slike o nama samima. I tu dolazimo do srži teme.

Znači, sasvim je progresivno preispitati se, naročito ako pred sobom imate ishod sa kojim ste vi povezani, manje-više direktno, a koji generiše neku vrstu neprijatnosti.

Najbolji primer je situacija u firmi u kojoj ste, na primer, kivni na ljude koji rade sa vama:

„Ne mogu nikoga očima da gledam. Povraća mi se na pomisao da moram da idem na posao!“

Koliko ste puta imali prilike da čujete ovakvo iskreno priznanje? Da li to priznanje treba da se završi otkazom, trpljenjem, svađom i sl.? Sve zavisi šta ljudi izaberu. Ali malo posvećenije preispitivanje dovodi do dubljeg uvida — najčešće obrasca koji onome ko se preispituje može da se dopadne ili ne.

U čemu je problem? Kako izaći iz „začaranog“ kruga — tu, dakle, pomaže preispitivanje.

Zašto stalno biram ljude i odnose koji…

Kada preispitivanje postaje problem

Preispitivanje postaje problem kada je ogledalo opšte nesigurnosti.

Ako volite astrologiju i astropsihologiju, onda odmah da razjasnimo da to nema veze sa znakom Device, koja zaista jeste majstor prepravljanja i popravljanja, ali psihološka podloga je malo drugačija i preispitivanje ne treba povezivati ni sa jednim znakom, jer se ljudi sa znakom lako identifikuju, iako je uvek reč o arhetipovima koji jednako žive u svima nama.

Ako ćemo još malo jezikom astrologije, onda je mnogo tačnije povezati nesigurnost sa Saturnom i Mesecom, kao i validaciju, koja sa Venerom ima veze samo u kontekstu odnosa, gde je opet dominantan Saturn.

Sumnja — i to ne ona koja pokreće svest i filozofiju, već ona koja hrani zaštitnika — strah (eto, to je već arhetip Raka, ali neću više o astrologiji).

Zamislite da svaki put kada zaključate kuću povučete kvaku da se dodatno uverite da su vrata zaključana.

Ili…

Znate onaj trenutak kada legnete u krevet i vrtite istu situaciju po stoti put? I svaki put pomislite: možda sam pogrešio.

Zamislite još mnogo situacija u kojima sebe iscrpljujete jednom jednostavnom mišlju: da li je to bilo ispravno?

Onda vas to vremenom vodi u razdražljivost i potisnuti bes koji nema gde da ode, u neprestanu sumnju u vlastite i najbanalnije poteze, ponekad u izolaciju, pre toga u konflikte. I tako dalje…

Često tu dolazimo do problema sa postavljanjem granica.

Ali u osnovi svega je iskrivljena slika bazične sigurnosti koja često ima koren u ranim iskustvima, odnosno traumi, zbog čega je vremenom nadograđena ekstremnom kontrolom. Kada tome vremenom udahnemo smisao, izgleda kao put bez povratka.

Demaskiranje i razgradnja ove barijere ponekad izgleda kao gubljenje u lavirintu ili propadanje kroz ambis. Jer sigurnost kakvu ste do tada poznavali se urušava i treba se osloniti na jednog drugačijeg sebe — a, da priznam, za to su potrebni jaka volja i vera.

Svemu tome prethodi svest i konačni uvid da se tako više ne može — jednostavno, ne može.

Ako se do te spoznaje dođe (često posle mukotrpnih emotivnih padova), onda sledi faza osnaživanja, korak po korak: pokazati sopstvenom telu, nervnom sistemu, da se „teret“ svega što je bilo uzrok proklizavanja u „privid sigurnosti“ može podneti.

To direktno menja svest o vlastitoj vrednosti, što proizlazi iz temelja izgradnje sigurnosti zasnovane na veri u sopstveno postojanje. Jer ko jednom shvati da je postojanje kao takvo dovoljna činjenica da se ide kroz život sigurno, već je na pola puta izgradnje novog identiteta imunog na spoljašnje uticaje.

Vremena su upravo takva: urušavanje prevaziđenih identiteta, strah od gubitka smisla i raspršivanje iluzija o sebi, uz opasnost da se navuče neka nova koprena.

Promena je moguća — to je najvažnije.

Ako se prepoznaješ u ovome, nemoj samo da zatvoriš tekst.

Seti se jedne situacije od juče gde si se preispitivao/preispitivala.

Ne analiziraj — samo primeti kako je to izgledalo.

Astrološke konsultacije i analize, teta integraciju ili simboličku somatsku integraciju (SSI), možete zakazati preko Vajbera na broj +381695775979, preko imejl adrese info@promenise.rs ili preko mojih stranica na Fejsbuku, Instagramu, TikToku i Jutjubu.