Sudbina – deo drugi: Suđenje

Mnogo je pitanja, a sudbina je jedna. Ili?

Ima li više sudbina? Da li je to moguće?

Onda sudbina nije plan, onda bi se njome moglo upravljati?

Vratimo se njenom imenu. Sudbina, odnosno SUD-BI-NA, ali neka sada pored suda tu bude i BINA, pozornica, ako je lakše za razumevanje. Sada imamo sud i binu, odnosno sud i pozornicu.

Ima smisla ili ne? Može sud da bude na pozornici, kako da ne, suđenje ionako liči na jednu predstavu sa svim zadatim rolama i publikom, ali…

Da li je sud samo ono što na šta nas je ova reč prvobitno asocirala? Nije li sud i mišljenje. Tačnije, nekakvo konačno mišljenje o nekome ili nečemu (imati sud o ovome, onome itd…) Dakle, dođosmo do toga da je sud zapravo nekakvo uverenje, zasad nebitno na čemu zasnovano, ali je svakako uverenje.

I sada imamo uverenje na pozornici, a šta bi onda sudbina mogla biti u tako širokom smislu kao što je i uverenje kao takvo, nego život, životna pozornica. I šta bi onda sudbina bila nego životna pozornica, odnosno život satkan od niza uverenja od kojih neka imaju toliku snagu da pozornicom mogu potpuno da ovladaju i kao konačni sud dovedu do presude.

Ispade da je preplitanje ili, zašto da ne, igranje uverenja na pozornici, nešto kao suđenje – dugotrajno, kratkotrajno, prvostepeno, drugostepeno (u astrologiji bismo to nazvali ciklusima).

Svega u tom suđenju ima, i eto, pitam se zašto bi ga tako zvali, jer to je, život zaboga, ali od onog kako smo počeli ne bi valjalo odstupiti ne bi li konačno došli do kakvog takvog odgovora o sudbini, odnosno o njenoj prirodi i poreklu.

Možda se nekom učini da smo još na početku, kao da se nismo odmakli od „BI tamo neki SUD“, ali čini mi se da je dolazak do uverenja ipak pomak.

NASTAVLJA SE…