Ana voli Milovana, a Milovan, a Dragan…

Ana voli Milovana. U simpatičnom palindromu obrela se i jedna simpatična začkoljica – samo je Ana subjekat, a ona je, gle ironije, htela u ovoj samo naizgled simpatičnoj igri reči da bude i objekat.

Kako je Milovan izbegao ulogu subjekta i posle nekog vremena iščezao i iz uloge objekta? Kave veze ova zavrzlama uopšte ima sa astrologijom?

*

Koliko je Ana verovala u ono što astrologija može da joj kaže to samo ona zna, ali u odsustvu iskrenih odgovora i ophrvana duševnom krizom koju je iz meseca u mesec raspirivala davno iskopnila veza sa jednim Draganom posegnula je upravo za njom –  astrologijom. Možda nije ni posegnula. Ukazala joj se retka prilika da, jer je poznavala jednog astrologa i onako, skoro lakonski zamoli: „Zanima me samo ljubav. Ništa drugo, samo ljubav. Hoću da raskinem sa dečkom jer ta veza nema više smisla. Upoznala sam nekog, ali nisam sigurna… Šta da očekujem… Znaš već…“

Slegnula je ramenima kao da pojma nema o čemu govori.

„Dobro“, pomislio je astrolog, „nije moje da sudim, moje je da protumačim.“

Bilo je iz njene karte sasvim jasno da je jednoj vezi došao kraj, da je druga na pomolu i sve tako, detaljno, po etapama, tačno u tom i tom periodu. Razvijaće se ta veza, ali…

Astrolog je Ani nešto rekao, ali je ona to previdela. Ponesena žarom dugo očekivane promene i astrološkim porukama koje su je dodatno ohrabrivale u realizaciji svoje namere da uspostavi kontakt sa jednim Milovanom upustila se u druženje. Druženje je za kratko vreme preraslo u takozvani ljubavni odnos. Ljubavni odnos iznedrio je planove, očekivanja… ta pusta očekivanja…

Ono što je Anu fasciniralo, bila je Milovanova, tako joj se činilo, jednostavna i umerena priroda koju je krasila činjenica da je vernik, posvećen svojoj religiji i ritualima koje je redovno poštovao.

„Nije neki zagrižen, nego u tome nalazi neki svoj mir“, naglašavala je Ana.

Pritom kreativan, sportskog duha, strastven, pomalo avanturista… Naizgled, sušta suprotnost ucveljenom Draganu.

Jer, on se siroma’ posle raskida toliko ucvelio zapadajući iz dana u dan u sve teže očajanje koje je prekrajao slanjem Ani patetičnih poruka – da će on uvek biti tu ako se ona predomisli, da je ona onakva, ovakva i sve tako kao da to nije bila dok su bili, što bi se popularno kazalo – ZAJEDNO. Obreo se tu i poneki zalutali buket kajanja iz prohujalih vremena, ali njegovo očajanje nije usahnulo. Naprotiv.

Ne mogavši da preraste bol koji mu je danima bio jedini sabrat posegao je i za pozivima.

Ana je posle govorila da nije toliko marila za njegove poruke, ali dodavala je da joj je žao čoveka, osećala je pomalo i grižu savesti.

„Ipak smo mi proveli zajedno nekoliko godina… Imam utisak da sam ga posle svega ostavila na cedilu…“

Ali, s Milovanom je bilo drugačije. Usledilo je i upoznavanje Aninih roditelja. Majka je bila naročito fascinirana novom vezom u kojoj je videla neku svoju projekciju ćerkinih budućih zbivanja i ostvarenja. Mada, Draganov duh lebdeo je i nad njom, jer je, zahvaljujući Aninoj iskrenosti čula za „nemile“ poruke. Obrušila se na njih, pa i na Dragana kao kobac. No, Ana ju je uveravala da je to prošlost, da je valjda i njoj sada jasno „da tu nema više ničega“. Kako bi se, zaboga, i vratila nekome ko nema više trunke samopoštovanja, pa ni poštovanja prema njoj – na koncu.

Bilo je to tako. Verovala je Ana, bar na rečima, u ovaj sud.

I baš uoči Milovanovog upoznavanja Aninih roditelja, desilo se sasvim slučajno, ali baš nekako slučajno da se Dragan nađe u Aninoj blizini i da mu ona, onako ucveljenom, zaista vidno ucveljenom, jer to više nije bio čovek kakvog je pamtila, jednostavno priđe i pozdravi ga. Ljudski, što bi se reklo.

Silna je Ana ljudina. Kažu naši ljudi – dobar čovek. Prošetali su gradom, sedeli na nekim mestima i prisećali se prošlosti i ridali, ridali od bola, kajanja, čežnji i neispunjenih želja koje su im pritiskale nemirne duše.

Bilo je to, mislila je Ana, isceljujuće iskustvo. Potresenost Draganovom patnjom nije mogla da sakrije i nije to ni htela. Ispričaće to svima, pa i Milovanu.

Majka je bila van sebe. Kakve je sve reči ispalila nije toliko bitno, koliko prekorevanje ćerke. Niko nije bio na Aninoj strani, svi su bili protiv onog što je ona videla i čula i konačno proživela u tih nekoliko sati sa bivšim dečkom. Svi, ama baš svi su bili protiv, osim astrologa.

„Ali svi kažu da sam glupača ako kažem Milovanu da sam razgovarala s Draganom. Ja to ne mogu da krijem. Ne vidim u tome ništa loše“.

„Šta je loše u tome da se nešto krije“, konstatovao je astrolog.

*

„Meni to nije normalno“, odgovorio je Milovan Ani.

Odgovorio i utihnuo na nekoliko dana. Nit’ se javljao, niti je Ana pokušavala da ga pozove. Ponovo je osećala mešavinu krivice, kajanja, griže savesti i sumnje koja joj je stiskala utrobu. Nije Dragan više bio bitan. Svašta ju je tištilo tih dana, možda ona „glupača“ ponajviše, jer dolazilo je od onih kojima je verovala i na čiju je podršku računala iako o stvarnoj podršci pojma nije imala.

„Raskinuo je“, kratko je rekla astrologu.

Ponovo ga je pitala za ljubav, a on ju je podsetio na ono što je previdela. Da nije problem u ljubavi već, jednostavno, u njoj.

Mislim, nije jednostavno iako zapravo jeste. Ali, nije ni lako ukoliko treba da stasamo za ljubav, premda kako kada ŠTA JE TO LJUBAV ne znamo ili mislimo da znamo i onda živimo IZDAJU, PREVARU, PONIŽENJA, RAZOČARANJA I NEPOVERENJA… I ko zna šta još…

A vera, ta „krhka“ vera u to nešto što nije NORMALNO vremenom okoštava uveravajući nas da je ljubav sve ono što možda i nije i da postoji samo tamo negde gde ne može biti tako lepo da bi bilo istinito.

U šta smo to poverovali? Da li će Ana krenuti putem promena? Dokle je Ana stigla? To samo ona zna, ili možda misli da zna.

Astrolog će reći: Postoje dva puta, kreneš li ovim biće verovatno tako… I tako i bi… Kreneš li ovim drugim, verovatno će biti ovako… Ko će u to da poveruje!!!