Iz jesenjeg dnevnika: Ovo nije normalno!

Dvadeset tri stepena u 14 časova, 5. novembra.

Lišće ipak šušti predajući se laganim udarima povetarca koji se neumoljivo probija kroz onemoćale krošnje, a Sunce na pola puta između zenita i nevidljivog horizonta izaziva sumnje i raspaljuje zalutale želje. Baš, na pola puta, udaljeno od krajnosti koje se nikada i ne bi srele da nije Njega.

„Da li je to normalno“, reći će sumnja.

„Ne, nije normalno“, nadovezaće se njena drugarica.

„Možda!“, čuje se treći glas.

Možda će i sutra, 6. novembra, Sunce jednako sjati. Možda će i sutra, „konačno“ pasti kiša i „konačno“ bitni normalno, a možda će i sutra samo biti sve nenormalno.

Bio je to dan kada mi je najteže bilo da odlučno kažem: „Možda!“

Sunce je odavno u Škorpiji, ali dan je bio da se bude odlučna Vaga. Nije lako biti Vaga, naročito ne u vladavini Škorpije. Nije lako biti Vaga u prvoj polovini novembra, a ne pripadati nikome.

Danas sam, na nekom drugom mestu, pisao neki tekst o pozitivnim i negativnim efektima Sunca na zdravlje ljudi. Kraj je vodio samo jednom zaključku – nisam mogao da izvrdam: Bez Sunca nema života!

„Da li je to normalno?“

Dana 5. novembra jedne godine u 14 časova sija Sunce, temperatura je 23 stepena i ljudi Boga mole da padne kiša.