Deo prvi: Neptun u predvorju Ovna – Ništa nije k’o što bilo jeste
Da li se Slave zaista tako zvao ili mu je to bio nadimak od imena Slavko nije toliko bitno koliko činjenica da je neophodno bilo da mu ime nadenemo – u priči koju je proživeo i koje se rado seća i prepričava jer mu je život preokrenula preko noći.
Jer, te noći usnuo je san u kojem mu se ukazala magla – opojna, mlečna i bajkovita i jedan rikverc koji umalo što se nije dogodio i štetu načinio. Ali Slave se dosetio šta ta vožnja unazad znači i zbog čega bi zanosnu maglu mogla da rasprši. U tu vožnju, dakle, nije se upustio.
A magla je bila silna i zavodljiva, privlačna kao da ju je Pluton poslao, a ne Neptun direktno, mameći ga da ostvari konačno dugo čekani san, ali onaj koji se ne sanja u postelji.
Godinama je Slave planirao da otputuje na veliko planinsko jezero oivičeno stoletnim nepreglednim šumama i pitomim planinskim vrhovima. Sa njih se kilometrima pružao inspirativan pogled na njegovu sinju površinu i malena ostrvca, sa te razdaljine nalik na guste žbuniće koji su čitavoj zanosnoj slici davali fantastičnu privlačnost živosti.
Godinama je Slave snevao san i posle toliko godina konačno se uputio na željeno odredište.
Stotine kilometara brzih autostrada zamenio je lokalni planinski put oivičen gustim šumama čije je bujno nisko rastinje pokušavalo da veštačku među prirodno kultiviše. Fascinantna je bila vožnja šumskim krajolikom i pentranje lakat krivinama koje su vodile dugoočekivanom cilju. Al’ kako je Slave odmicao, tako je i jasnu svetlost sve intenzivnije obavijala magla.
Shvatao je da mu navigacija i nije potrebna, jer šta je magla mogla drugo da znači do da su to niski planinski oblaci koji zapravo nadvisuju njegov cilj i spuštaju se sa okolnih planina o kojima je do juče samo čitao. Sada je jezdio njihovim zelenim padinama.
Bujnu belogoricu uveliko su odmenjivale i sasvim zasenile odvažne smreke. Njihove modrozelene prizemne grane nazirale su se duž ivice vlažnog kolovoza.
Glas sa navigacije nagovestio je skretanje. Bilo je to baš tu gde se i uputio, ali omamljujuće jezero čulo vida nije moglo da registruje. Osećao je Slave samo prisustvo jedne stvarne i ogromne sile koja je svojom silinom prožimala nepregled nevidljivog prostora u koji je zašao – duboko zašao, a da toga još svestan bio nije.
I sve što je Slave naučio, sve što je do sada znao slilo se u taj trenutak susreta sa svojim ciljem kao kontrolni pregled na graničnom prelazu na kojem treba da prijavi šta „(pre) nosi“. Zalupalo je srce od tog čuda u kojem se našao čitav materijalni svet koji je u njegovom neposrednom iskustvu bio neupitan.
Znao je da nema nazad jer, zaboga, već je bio tu, samo ono što je zamišljao i predviđao kao da nije ni bilo nalik mladićkom snu koji se sada obistinjavao u stvarnoj slici kojoj čovekova mašta ravna bila nije.
„Kako verovati navigaciji? Kuda dalje?“
NASTAVLJA SE…
