Nije isto pre i posle kiše – promeni se više
Sunce u Raku, Saturn u Ribama. U gradu nikada nije mrkla noć; a kiša neumitno lije dokazujući na limenim krovovima svoju moć.
Ječe damari, ona bije kao da milosti nema. Sve nosi.
Voda sve nosi
Danima kiša pada. Voda se probija, a ljudske tvorevine zakrčene i uske. Voda se preliva, voda plavi, ne mogu da je propuste. Ljudi beže…
Voda sve nosi
Ipak odlazi negde, al’ ostavlja nešto???
Zar sve ne nosi?
Ostaje smeće, šut, izgubljene stvari. I odnekud ponovo ječe damari. To se voda sa klime sliva, na drugu klimu ispod sebe… Srdžba se promalja umesto Sunca; davno je ono diglo ruke.
Voda ne nosi, voda spira
I šta ostaje posle tol’ke kiše – voda sve spira, ali ne briše.
Sunce u Raku, Mesec u Ribama – vodeni zvuci bude sećanja. Sećanja silna – s tolikom vodom, uglavnom – na stradanja. Nekad smo bili neko i nešto; nekad smo ubijali ili se krili, bili ubijeni i zli bili; nekad smo mogli da volimo čisto, al’ nije se dalo: i nekad je za slogu potrebno bilo samo malo.
Đavola, malo! Voda sve pamti
I Neptun pamti, al’ ljudi lažu.
Kiša neumitno lije, sećanja naviru, telo se trese. Samo se trese; neko se i kezi. Ne zna zašto. No, oni što ćute uzdišu bolno i znaju… Nekad je njima zvonilo zvono, a njih nije bilo.
Pomračenom Suncu ovde mesto nije, i zato kiša neumitno lije. I lije, i lije, a teško je ispustiti zdravu suzu, pretežak je jecaj kad iz duše grune. I šta bi onda ova kiša mogla više. Nek’ pada, kad joj dosta nije.
Skupilo se mnogo, a kiša samo spira.
Sunce u Raku, Sunce u mraku, Mesec u oblacima, u Neptunovom carstvu. Ima li nam spasa? Otkud ta teskoba? Pa prirodno je – da li je?! Ali, zašto bije? Zašto bije, da l’ od aritmije? Šta to gnječi grudi? Ta Mesec se davi, k’o u morskoj peni.
Da l’ to Mesec rida? Bogte, rida, a mi proklinjemo!!!
Jer, sutra će voda ostaviti smeće, natopljenu zemlju…. Otići će Mesec i doći će Sunce, u Raku, ma – u bilo kom znaku… I voda će opet ispariti silna… Pokuljaće para, mirisi svakakvi… Buniće se Sunce, jedno, prvo drugo, u svakome znaku; zaseniće Mesec.
Al’ Mesec će sjati i neće prestati. Već sutra u Ovnu, razljutiće Sunce svom svojom silinom… I možda će kiša na kratko prestati, ali neće moći svu srdžbu isprati.
Previše je zaborav zasenio Sunce, previše se Sunce zanelo vrelinom, pre i posle kiše nije čisto više.
Skupilo se mnogo, kiša samo spira
Ječi od damara, ja ne mogu više… Kad ne može kiša, srce može… Piše…
Letnja studen peče, voda ipak nosi, nije isto pre i posle kiše. Promeni se više…
*
Nema tikve bez korena. Dolaze novi naraštaji, refleksije naših prošlosti i svetla njihove budućnosti.
Mesec u natalnoj karti pokazuje šta su nam preci ostavili, šta smo mi ostavili i kako propuštamo kroz sebe ono što se ne vidi. I, dal’ će to što nas „samo“ tišti početi da vrišti.
