Zameranje – slika o sebi koja razara život godinama

Zameranje retko počinje kao mržnja. Mnogo češće počinje kao razočaranje, neizgovorena ljutnja ili tuga. Vremenom postaje način na koji doživljavamo ljude, odnose i sebe.

*

Zašto ljudi godinama nose zameranje ne može se objasniti samo tuđim postupcima. Često se radi o emocijama koje nikada nisu dobile priliku da budu doživljene do kraja i zbog toga ostaju zarobljene u telu i odnosima.

Šta je zapravo zameranje

Zameranje je svakako sveprisutan fenomen koji ljudskim odnosima daje specifičnu težinu, možda mnogo više u situacijama koje nisu obojene otvorenim konfliktom, već se nalaze u zoni takozvanog zamrznutog konflikta, odnosno neprevaziđenog potencijalnog sukoba.

Možda zameranje počinje ljutnjom, ali ono nikada nije ispoljen bes, niti je samo povređenost, iako je u početku možda upravo tako začeto. Uvek je potreban okidač, ali i, da tako kažem, psihička baza, tačnije već izgrađen identitet koji svoj životni smisao gradi na očekivanjima koja se gotovo uvek završavaju razočaranjem, a potom i zameranjem koje, na osnovu svega rečenog, predstavlja stanje. I to stanje koje traje. Ponekad i do kraja života.

Zameranje je veoma karakteristično za porodične odnose, kako uže tako i šire.

Sigurno ste od malih nogu prisustvovali nekim tenzičnim razmiricama koje su ponekad prerastale u svađu ili su, i posle navodnog prevazilaženja sukoba, dobijale formu odnosa u kojem uvek postoji neko „ali“.

„Svašta mi je rekla, a on je samo stajao i ćutao kao omađijan. Moja noga tamo više nikada neće kročiti.“

I tako je i bilo. Do kraja života.

Deluje kao tipična scena sa ovih podneblja, pogotovo kada su u pitanju veoma bliski rođaci.

A ova rečenica je, ko zna koliko puta, ponovljena nakon tog inicijalnog događaja.

Šta se dogodilo u osobi koja sada očigledno zamera rođaki zbog uvreda, a rođaku zbog neadekvatne reakcije, onome koji je, po njenom nahođenju, trebalo da je zaštiti?

Verovatno nešto veoma slično onome što joj se događalo mnogo ranije.

Ova vrsta traume samo je preslikana iz davnašnje situacije doživljene u najbližem okruženju. Možda je zato potpuna imobilizacija za nejako dete bila jedini mogući odgovor.

Ali trag te imobilizacije ili potpunog zamrzavanja usled emotivnog šoka kasnije je iznedrio zameranje koje se kroz ovaj primer samo definiše kao emocija koja je prestala da teče.

Nemamo tu više ni pojedinačnu ljutnju, ni bes, ni mržnju, ni tugu. Iz osećaja nemoći zapravo se rađa jedan odnos prema spoljašnjem svetu, ali i prema sebi, kroz identitet, ponekad i identitet žrtve koja je u sopstvenim očima uvek u pravu: povređena, dobra, koja sve naizgled razume, ali nju razumeju samo njeni istomišljenici.

Zašto ljudi godinama nose zameranje

Dakle, zameranje nikako nije emocija, već produženi odnos koji traje čak i kada osoba kojoj zameraš više nije prisutna u tvom životu.

Ali odnos sa njom i dalje traje.

Čak i kada više nije među živima ili kada odavno niste u kontaktu.

Čim se psihološki mehanizam zameranja aktivira pod uticajem nekog stimulusa, aktiviraju se i neizgovorena ljutnja, bes, tuga i nemoć. Ponekad to potvrđuju i suze posle mnogo godina, jed i gorčina u govoru ili duboki uzdasi.

Nemoć da se duboka unutrašnja priča dovrši do kraja često se završava projekcijama i konfliktima sa ljudima koji zapravo nemaju nikakve veze sa prethodnim događajima.

Ali ključno pitanje je: zašto to toliko traje?

Ako pođemo od sasvim jasne činjenice da niko ne želi da popusti, jasno je da je u pitanju ego odnos. Ali ego, kao i u mnogim drugim situacijama, pokušava konkretnu osobu da zaštiti ne toliko od neprijatnosti same situacije koliko od gubitka smisla.

Smisao nije u konfliktu.

Smisao je u već okoštaloj životnoj filozofiji iza koje stoji identitet žrtve, borca za pravdu, gubitnika-pravednika, večnog borca, crne ovce, onoga koji sve zna… i tako dalje.

Jer, ako bi to jednog dana postalo upitno, logično bi se pojavilo samo jedno „strašno“ pitanje:

A ko sam ja bez svega toga?

Šta telo radi kada dugo zameramo

Zbog same svoje prirode, zameranje je uvek povezano sa prošlošću. Zato se svaka nova situacija koja izazove sličan konflikt može posmatrati kao svojevrsni nastavak života u prošlosti.

Astropsihologija ovakvu dinamiku simbolički objašnjava odnosom Saturna i Meseca, dva predstavnika ove dve, naizgled suprotstavljene, dimenzije: prošlosti (Mesec) i sadašnjosti (Saturn). U ovu simboliku mogao bi se uključiti i element svesti, koji se povezuje i sa Saturnom i sa Suncem, ali je to tema koja prevazilazi okvir ovog teksta.

Telo (Mesec), koje funkcioniše u skladu sa onim što je naučilo kroz iskustvo, ima ulogu svojevrsnog primarnog uma i od njega sve počinje.

Zato se zameranje s godinama sve više oseća kao umor, a mnogo manje kao bes.

Umor je povezan sa osećajem težine. Neretko ga prate stezanje u grudima, napetost u vilicama, gubitak energije i vitalnosti, što se može odraziti i na opšte zdravstveno stanje.

U nekim alternativnim medicinskim tradicijama zameranje se dovodi u vezu sa sklonošću ka parazitima i gljivičnim oboljenjima, iako zvanična nauka takvu povezanost nije potvrdila. Moguće je, međutim, razmišljati o tome da se određene promene u organizmu češće javljaju u starijem životnom dobu, kada čovek iza sebe nosi i mnogo više neobrađenih iskustava i nerešenih odnosa. To, naravno, ne predstavlja dokaz uzročno-posledične veze, već jedno moguće simboličko ili iskustveno zapažanje.

Zašto oproštaj nije odluka

Ako se vratimo telu, postaje jasnije zašto je svaki poziv na oproštaj često jalov posao, osim ako svest ne dopusti da započne proces.

Jer praštanje jeste proces. Gotovo neurofiziološki, a na kraju i sasvim neurofiziološki.

Praštanje je proces integracije, kao i svaki drugi integrativni proces.

Postoji veliki broj integrativnih psiholoških procesa koji su usko povezani sa zameranjem, ali i sa takozvanim samozameranjem koje se vrlo često nalazi na kraju svakog procesa isceljenja.

Tek kada naš nervni sistem, posle dovoljnog broja novih iskustava, prihvati i izgradi osećaj sigurnosti i zadovoljstva u sopstvenom telu, možemo se pouzdati u ono što nazivamo snagom oproštaja.

Jer oproštaj nije stvar katarze ili trenutnog nadahnuća. To može biti i varka uma.

Potrebno je da i telo u tako nešto poveruje, iako brojna istraživanja ukazuju na to da procesi opraštanja mogu imati značajne pozitivne psihološke i fiziološke efekte.

Kako prestaje zameranje

Kada počnemo da razumemo mehanizam, kada zahvaljujući svesti spoznamo šta se uistinu dogodilo i šta se još uvek događa u nama, tada postajemo sposobni da započnemo proces praštanja.

Jer zahvaljujući tom procesu, pre ili kasnije, dolazimo do uvida da zameranje nije bilo način da kaznimo drugoga, nego ili da kaznimo sebe ili da pokušamo da ne zaboravimo sopstvenu bol.

To otvara i jednu sasvim drugu temu, ali o njoj neki drugi put.

Možda problem nije u tome što još uvek zameraš, možda je problem u tome što te niko nikada nije pitao šta je u tebi ostalo nedovršeno.

Ako se pronalaziš u ovome, možda ne nosiš zameranje zbog druge osobe. Možda ga nosiš zato što jedan deo tebe još uvek čeka da bude saslušan.

Astrološke konsultacije i analize, teta integraciju ili simboličku somatsku integraciju (SSI), možete zakazati preko Vajbera na broj +381695775979, preko imejl adrese info@promenise.rs ili preko mojih stranica na Fejsbuku, Instagramu, TikToku i Jutjubu.