Nije problem loša prilika. Problem nastaje kada dobra prilika postane previše stvarna

Neki ljudi godinama maštaju o novom poslu, ljubavi ili promeni života. Ali kada se prilika konačno pojavi, povlače se. Ne zato što je ne žele, već zato što dobro ponekad može delovati opasnije od poznatog.

*

Čovek ne bira uvek ono što je dobro za njega. Zvuči paradoksalno, ali vrlo često bira ono što mu je poznato.

„Kada sam dala otkaz, bila sam van sebe. Bilo me je strah i osećala sam se izdanom jer je moja drugarica i koleginica, koja je trebalo isto to da uradi zajedno sa mnom, preko noći promenila odluku. Više nismo u kontaktu, ali sam je nedavno videla na istom radnom mestu, u istom položaju i sa istim grčem na licu kao pre nekoliko godina. Sećam se koliko je bila nezadovoljna, koliko je bila ljuta i kivna na ceo svet, a onda se jednog jutra jednostavno pojavila u kiosku i kasnije me još i ogovarala. Danas mi je mnogo toga jasnije, ali kada sam je nedavno videla onako unezverenu i izgubljenu, pitala sam se: gde su granice?“

Dobro pitanje. Gde su granice?

Zašto odustajemo od dobrih prilika često nema veze sa nedostatkom hrabrosti, već sa osećajem sigurnosti i strahom od promene identiteta.

Zašto dobre prilike ponekad deluju opasno

Sigurno ste, poput ove žene, imali priliku da posmatrate nekoga ko je dobio mogućnost da okrene novi list u životu – bilo da je reč o novom poslu, novoj ljubavi, selidbi ili ulaganju novca.

Sve su to dobre prilike.

Oni koji uvek sumnjaju reći će da su to „samo prilike“. Ali onima koji u njih istinski veruju nije potrebna ni posebna hrabrost ni dodatna motivacija, već jasan osećaj unutrašnjeg vođstva.

Za takve ljude se često kaže da su sigurni u sebe. Možda bi preciznije bilo reći da su oni sami postali svoje merilo sigurnosti. To nije nužno ego, već posledica izgrađenog unutrašnjeg oslonca. To je ono što bismo mogli nazvati izvornijim identitetom – identitetom koji se sa više lakoće kreće kroz različite životne uloge.

Ali kada se identitet gradi na odricanju, kontroli i prilagođavanju, tada sigurnost neprestano podrhtava u čoveku. On se grčevito drži svega što ga, makar prividno, neće odvući na teren moguće katastrofe.

To podrhtavanje, zajedno sa potrebom za kontrolom, postaje sigurno ishodište, često pretočeno u izreku:

 „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.“

Jer golub predstavlja neizvesnost, nepoznat teren, samo mogućnost i potencijalnu katastrofu.

Zato je nekada lakše raditi deset sati dnevno, imati dve nedelje godišnjeg odmora i jedan takozvani slobodan dan u nedelji – i jednostavno preživljavati.

Ne radi se ovde o skromnoj zaradi. Reč je o životnom modelu koji ili možemo razumeti ili ne, ali koji vrlo jasno osvetljava suštinu problema.

Zašto odustajemo baš pred promenu

Čovek ponekad odustane bukvalno ispred otvorenih vrata.

Da li je to svesna odluka?

Po svemu sudeći, najčešće nije.

To je često nesvesna odluka u kojoj veliku ulogu imaju automatske telesne i emocionalne reakcije. Naš nervni sistem nosi tragove prethodnih iskustava i često reaguje kao da se stara opasnost može ponoviti.

„Nije to za mene“, rečenica je starog identiteta.

Nastaje samosabotaža sa nesvesnom namerom, ali gotovo uvek sa istim ishodom. Posledice trpi upravo onaj koji je „doneo odluku“ da odustane, često posle duge i iscrpljujuće unutrašnje borbe. Uspeh tada izostaje, ne toliko zbog straha od neuspeha, koliko zbog straha od onoga što bi uspeh mogao da promeni.

Jer neki ljudi su toliko navikli na borbu da im dobro u jednom trenutku počinje da izgleda sumnjivo.

• Dobar partner počinje da deluje dosadno.
• Dobar posao deluje „previše dobro da bi bilo istinito“.
• Mir počinje da deluje neprirodno.

Kao da nervni sistem postavlja pitanje:

„Ako nema problema, gde je zamka?“

Zato nekada ne odustajemo od prilike, već od osobe koja bismo mogli postati.

Takve situacije često izgledaju kao raspad sistema, tokom kojeg imamo utisak da gubimo tlo pod nogama.

To je tačka sa koje ili idemo napred, ili se vraćamo nazad, ili još neko vreme čekamo da ponovo osetimo onu famoznu sigurnost koja je, zapravo, samo deo procesa promene.

Kada sigurnost postane prepreka

Ključ svake transformacije vrti se oko sigurnosti. Njeno privremeno odsustvo unosi zabunu i u naš identitet i u naš doživljaj sveta.

• Zato je i najgori posao dobar – jer je poznat.
• Loš odnos deluje dobar – jer je poznat.
• Nemaština može delovati podnošljivo – jer je poznata.

A poznato se često doživljava kao sigurno.

To najbolje ilustruje iskustvo traume i život posle nje.

Neki ljudi, na primer, nikada više ne sednu za volan čak ni posle relativno banalne saobraćajne nezgode.

A taj volan često nije samo fizički upravljač automobila. On simbolično predstavlja sposobnost da ponovo preuzmemo upravljanje sopstvenim životom. Strah, kao istovremeno zaštitni i paralizujući mehanizam, može ostati doživotni izbor, iako život neprestano stvara situacije koje nas pozivaju da izađemo iz začaranog kruga.

Zašto telo reaguje strahom

Čovek se u određenim životnim situacijama – a astrosimbolički se to često povezuje sa važnim tranzitima kroz osmu ili dvanaestu kuću natalne karte – suočava sa svojim najvećim strahovima.

Prvo ih oseti u telu.

• Suši se grlo.
• Naduvava se stomak.
• Pojačava se znojenje.
• San postaje nemiran.
• Telo se trese i povlači.

Jer telo i nervni sistem ne pitaju prvo:

„Da li je ovo dobro za mene?“

Već:

„Da li mi je ovo poznato?“

Situacija ne mora ni najmanje podsećati na davnu traumu, ali izbor koji sledi može aktivirati stare obrasce i osećaj da bi nova povreda mogla da se ponovi.

Ponekad je situacija i poražavajuća, ali upravo tada čovek može direktno da se suoči sa onim što je strah sve vreme skrivao – besom, tugom ili dubokim osećajem nemoći.

Iako veoma bolan, to često može biti povoljniji put.

Mnogi tada proklinju, kukaju, žale se i projektuju krivicu na druge, ne primećujući da se pred njima nalazi prilika za dublje razumevanje sopstvenih obrazaca.

Doživljeni neuspeh može odvesti u razočaranje.

Ali ukoliko se sa tim razočaranjem ne identifikujemo potpuno, ono može postati dobra odskočna daska za razumevanje situacije, naročito ako se slični obrasci periodično ponavljaju.

Kako ne odustati od dobre prilike

To je dobar put da ne odustanemo – ne od prilike, već doslovno od sebe.

Tu ne pomažu rečenice poput:

„Samo budi hrabar!“

Naravno da je potrebna hrabrost.

Ali ne da bismo srljali u borbu, već da bismo ostali uz osećaj teskobe, kakav god on bio. Jer ponekad je i ohrabrivanje pokušaj bekstva od straha, a iz straha se retko donose dobre odluke.

Telo i nervni sistem, koji dugo mogu nositi tragove prethodnih iskustava, jednostavno treba da se naviknu na nove okolnosti koje želimo da stvorimo.

Zato ništa ne možemo na silu. Pozicija sile gotovo uvek je pozicija straha.

Kada dozvolimo sebi da postepeno proživimo novo iskustvo, telo će se istovremeno i opirati i prilagođavati. Vremenom nastaju novi obrasci reagovanja i doživljavanja.

Na jedan gotovo nevidljiv način počinje da se pojavljuje olakšanje.

Mala vežba za susret sa telesnim senzacijama

Setite se jedne prilike od koje ste odustali ili neke promene koja vas trenutno plaši.

• Zatvorite oči.
• Nemojte pokušavati da pronađete rešenje.
• Udahnite polako kroz nos brojeći do četiri.
• Zadržite dah jednu do dve sekunde.
• Zatim izdahnite kroz usta brojeći do šest.
• Ponovite to pet do deset puta.

A onda sebi postavite samo jedno pitanje:

• „Šta sada osećam u telu?“
• Da li postoji stezanje u stomaku?
• Pritisak u grudima?
• Knedla u grlu?
• Napetost u vilici?

Nemojte pokušavati da promenite taj osećaj. Samo ostanite nekoliko minuta uz njega.

Posmatrajte šta se događa.

• Da li se pojačava?
• Da li se smanjuje?
• Da li se pomera kroz telo?
• Da li se pojavljuju neke slike, sećanja ili misli?

Vrlo često upravo telo prvo pokaže gde se nalazi naš osećaj nesigurnosti, mnogo pre nego što ga razumemo razumom.

Ponekad najveća životna promena ne traži od nas da budemo hrabri. Traži da prestanemo da verujemo da je poznato isto što i sigurno.

Ako se pronalaziš u ovome, možda nisi odustao od dobre prilike. Možda si samo poverovao da ono što nikada nisi imao ne može biti bezbedno za tebe.

A možda je upravo tu skriven najvažniji zadatak – da svom nervnom sistemu, korak po korak, pokažeš da novo ne mora biti opasno.

Jer sigurnost nije odsustvo straha. Sigurnost je sposobnost da ostanemo uz sebe čak i onda kada zakoračimo na nepoznat teren.

Možda se prava promena ne događa onog trenutka kada prihvatimo novu priliku, nego onda kada prvi put ostanemo prisutni uz nelagodu, ne pobegnemo i ne vratimo se starom. To zahteva veliku iskrenost prema sebi. Tada, međutim, polako počinje da se menja ne samo naš izbor, već i osećaj ko smo.

I možda tada više ne odustajemo od prilike. Možda tada prestajemo da odustajemo od sebe.

Astrološke konsultacije i analize, teta integraciju ili simboličku somatsku integraciju (SSI), možete zakazati preko Vajbera na broj +381695775979, preko imejl adrese info@promenise.rs ili preko mojih stranica na Fejsbuku, Instagramu, TikToku i Jutjubu.