Nije problem što daješ drugima — nego što bez toga ne znaš ko si

Ugađanje drugima često ne dolazi iz dobrote, već iz straha da ćemo bez prihvatanja izgubiti ljubav, sigurnost ili osećaj sopstvene vrednosti.

*

Neki ljudi ne ugađaju drugima zato što su dobri, nego zato što se plaše šta će se desiti ako prestanu to da čine.

„Meni se sve smučilo. Razočarao sam se. Odrekao sam se svega jer mi nije bilo potrebno. Ja nemam decu, moja sestra ima porodicu. A danas osećam da im je sama moja pojava teret. Teško mi je da pričam o tome, svašta sam od tada istrpeo, jer… Oni su moji.“

Verovatno vam je poznata ova ključna rečenica: „Oni su moji.“ Koga zanima astropsihologija, podsetiću samo da je u pitanju arhetip Raka u najočiglednijem ispoljavanju.

Zašto ugađamo drugima

Pominjanjem arhetipa Raka sve sam rekao — za one koji poznaju astrologiju.

Prosto je fascinantno kroz kakve emotivne i psihološke krize prolazimo po obrascima koji su poznati milenijumima. Kao da se ništa od tada nije promenilo u ljudskom poimanju mikro i makro sveta. Jedna od najvećih rana svakoga od nas upravo je rana odbacivanja.

Zamislite samo kako je bilo ljudima u vremenima postojanja surove kazne proterivanja iz zajednice, ili izopštavanje porodičnih prestupnika — šta god to bilo u očima porodičnog sistema — ili izopštavanje žena zbog mesečnog ciklusa.

Svako suprotstavljanje sistemu moglo je da znači odbacivanje, kao i danas, uostalom, tako da zaštitni obrazac koji nastaje oko straha od konflikta počinje da se formira jako rano.

Imamo sopstveni izbor protiv kazne. I tako nastaje ono što se naziva „dobro dete“ što je u mnogim zajednicama omiljena karakterološka floskula kojom se roditelji, rođaci i ostali malobrojni ili mnogobrojni poznanici ponose.

Njegova druga strana u tom slučaju može biti samo dobro poznata „crna ovca“ (ako to ponovo začinim astropsihologijom, onda ću reći samo: 11. kuća i Vodolija).

No, teško je živeti bez sigurnosti. Bez nje život čak može da postane „apsolutno“ besmislen, a s druge strane prilagođavanje kao sigurnost otvara jednu od najdubljih rana — SAMOIZDAJE.

Ali kod mnogih ljudi ugađanje je povezano sa emocionalnom zavisnošću.

Kako nastaje potreba da budemo prihvaćeni

Upravo je ugađanje očigledan primer oblika životnog obrasca koji nastaje u najranijem detinjstvu.

Radi se o uslovljenom ponašanju koje je nastajalo najčešće u oskudici lepe reči, naklonosti, dakle pohvale, ohrabrenja i kuraženja.

Kod mnogih je izostala pohvala čak i kada su „naterali“ sebe da budu „dobri“, pa su išli i korak dalje samo da bi dobili preko potrebnu pažnju.

Ljubav koja je uslovljena ponašanjem uslovila je razne oblike ispoljavanja onoga što je pojedinac mislio da je ispravno, pa je otuda i svaka osuda takvog ponašanja — kao i svaka osuda, uostalom — samo stvar moralisanja, ali ne i istinskog razumevanja nečije motivacije.

Mnogi od tih oblika ponašanja bili su posledica trauma. Tako su nastajali obrasci u kojima čovek veruje da mora da zasluži ljubav.

A da bi zaslužio ljubav, morao je kao dete da bude ulizica, cinkaroš, kradljivac, žrtva — svakako, lažov, prevarant, najbolji — šta god to bilo…

Ulog je za dete uvek bio pozamašan — PREŽIVETI i imati bilo kakvo samopoštovanje.

U dobu odraslosti ovakvi oblici ponašanja mogu da vode ka asocijalnosti i društvenoj neprihvatljivosti, ali ključ je u samopoštovanju koje, kao i sigurnost, samo „malo površnije“ daje smisao životu.

I dalje smo na terenu SAMOIZDAJE.

Zašto nas ugađanje iscrpljuje

Nismo se kroz pominjanje nepopularnih oblika ponašanja udaljili od ugađanja, jer ugađanje ima širok raspon ispoljavanja. Ono nije samo pravljenje ustupaka drugima, već pre svega duboko potiskivanje sebe.

A kada potiskujemo sebe, svakog delića tog trenutka potiskujemo i bes zato što smo prekoračili vlastitu granicu, što smo po ko zna koji put „zaboravili“ da kažemo „ne“.

Zato vremenom možemo da počnemo i da mrzimo sebe jer ne smemo da prekoračimo tu famoznu granicu „oslobađanja“, ali potisnutu mržnju i bes često projektujemo na okruženje, ostavljajući ponekad utisak nezadovoljne, isfrustrirane, umorne, anksiozne itd. osobe.

Ovakav odnos prema sebi pre ili kasnije izrodi identitetsku krizu.

Malobrojni će smognuti hrabrosti da sebi postave pitanje: „Ko sam ja?!“

„Krpa!“, reći će muškarac s početka naše priče. „Otirač!… Bože, koliko mi je trebalo da otvorim oči… Ali…“

Počinju „ali“, racionalizacije, potpitanja itd…

U šta identitetsko pitanje može da se izrodi?

Zašto imamo problem sa granicama

Da li, ako zabazamo na teren tako teške rane kao što je samoizdaja, a da pre toga nismo svesni da je to upravo to — duboko zameranje sebi na svemu što je nekada učinjeno — možemo da završimo u krivici, stidu ili strahu da ćemo biti sebični?

„Ja ovako više ne mogu!“

Postavljanje granica često aktivira stare strahove od odbacivanja.

Jer, ako kažemo „ne“, kako ćemo živeti u starom okruženju? Ili smo možda spremni za novo okruženje? Ili ćemo samo „završiti“ u otvorenoj pobuni.

Ponovo možemo da se vratimo na arhetip Raka koji milenijumima „trese“ čovečanstvo.

Da li naše „ne“ može da pokrene konflikt?

Da li to „ne“ može na površinu da iznese i drugu stranu medalje naših odnosa sa najbližima ili okruženjem generalno?

Znate već onaj čuveni izraz: „pokazati pravo lice“.

Da li je ispoljavanje nečije senke pravo lice? Pa ne, naravno, ali jeste ispoljavanje senke.

Možda se plašimo senke koja će isplivati iz sestre, brata, majke, oca, rođaka, supruga, supruge, dece, prijatelja i onda da se uverimo i u neke ne baš tako sjajne crte njihovog karaktera.

Možda ćemo se stideti sopstvene porodice, prijatelja ili, na kraju — sebe. Ali da li smo zaslužili sve to?

Kako prestati da ugađamo drugima

Da li iko ima pravo da nam sudi — da li smo nešto zaslužili ili ne?

To je tačka oko koje se gradi postavka novog identiteta: od zameranja sebi do dubokog poniranja u primarnu ranu odbacivanja i straha da nećemo preživeti u okruženju koje od nas zahteva da se ponašamo na ovaj ili onaj način.

U tom trenutku može da nastane katarza:

„Nismo znali drugačije!“

Može li onda da krene proces isceljivanja i opraštanja sebi?

Od nas zavisi.

Ako smo spremni, hrabri i shvatamo šta se zapravo dogodilo, onda još valja samo da, uz osvešćivanje sopstvenih motivacija, hrabrimo i telo da počne da se oseća bezbedno sa nama koji polako, ali sigurno shvatamo da je do nas.

Telo će i dalje da se trese u nekim situacijama, ali potrebno mu je vreme da se umiri i oseti sigurnost.

Potrebna mu je naša topla reč i podrška: svaka njegova reakcija samo je sećanje na ono što je bilo.

A ako se ne stidimo onoga što je bilo, ako je naše „ne“ od sada bez objašnjenja i preispitivanja, tada počinjemo drugačije da donosimo odluke. Tada i telo počinje da nam veruje, a naš nervni sistem nas „nagrađuje“ novim neuronskim vezama i novim životnim iskustvima u kojima više nema ugađanja, već samo „događanja“.

Ako naučimo tako da ugodimo sebi, onda ugađanje drugima neće biti žrtvovanje sebe, nego darivanje u kojem više ne gubimo sebe.

Ako se pronalaziš u ovome, možda je vreme da sebi postaviš jedno jednostavno pitanje:

„Šta bih uradio/uradila kada se više ne bih plašio/plašila odbacivanja?“

Jer granice nisu zidovi protiv drugih — već način da konačno ostaneš uz sebe.

Astrološke konsultacije i analize, teta integraciju ili simboličku somatsku integraciju (SSI), možete zakazati preko Vajbera na broj +381695775979, preko imejl adrese info@promenise.rs ili preko mojih stranica na Fejsbuku, Instagramu, TikToku i Jutjubu.